Ne vidim golim očima, ne vidim plavim reckastim izumima; već samo fotografski pamtim kroz mrka polaroidna stakla i mrak mi na oči pada. Ljudi oko mene zuje kao muhe, sve profile umova znam, slušam, a ne čujem, gledam, a ne vidim, poput maj-maj senzacije. Više me ništa ne čudi, ni reakcije, ni akcije, tih muha-ljudi, što ih nažalost, zadovoljavam jednim udarcem.
Mjesto na kojem se patnja završava
Približio se prozoru, nešto je svijetlilo kroz zastore.
(Jutro je, naučili smo da ujutru svijetli.)
Razgrnuo je zastore i obasjao je nihilizam.
Šta sad ne valja draga Vasionko? 😁
Meni valja, ne znam za tebe😊
Tekstualno, konceptualno? 😊
Kompletan dojam je sadržan u prvom komentaru😊
Prepametan si, što bi rekla Romanoff u postu koji je kao posljednji objavila.
Ja sam nihilizam smanjio na minimum. Drugo je što svako na svoj način čita ovo što pišem. Ne mogu ja svakom dati moje oči da čitaju, a ni pojašnjavati napisano. 😎
Ok.😊
Raspitaj se kod pregeneracije šta “Ok.” znači. 😂
Ok😊