Vodolije su previše ravnodušne da bi bile prevarene; jednostavno ih nije briga. Vodolije se osmehuju svima i pretvaraju se da im je stalo do svačijih osećanja, ali duboko u sebi osuđuju svakoga. Vodolije imaju tendenciju da izgrade emocionalnu barijeru između sebe i ostatka sveta kako bi se osećale sigurno i bezbedno. Kada im neko zatraži…
Ja ne znam šta je meni jučer bilo da odem u teretanu u kojoj sam upoznao nju. Dobro, malo sam vratio sjećanja i žal za prošlim godinama. Nego, ja nisam trenirao od prošle godine i jučer me zakažu za danas. Višnja na kraju treninga je bio neki otac islamske vjeroispovijesti (ortodoksni)…
Dobro reče Katran, dok se misli prenesu ovdje, neka i pobjegne. Meni odletješe negdje trenutno dok smislih naslov, a naslov je najbitniji. Morate se na nešto upecati, zar ne? Kad sam kod letenja, baš sam se zainatio preletjeti knjigu o otmicama i avionima. Ništa specijalno, ali je dostupna svima, pa i Romanovoj. Malo me prevod…
Ništa od planova. Nisam se planirao iznervirati, a jesam. Naslov se sam utipkao u džepu. Muda dana… 🍾
Volio bih sutra svašta nešto uraditi i ukomponovati to s poslom. Unosno s korisnim. Pozvan sam i u Capajebo, Nisam bio u glavnome gradu, deceniju čitavu. Ne računam prošlogodišnji januarski izlet u smog. Nekako mi je ljepše u Mostaru, jer mi fali sunca. Izađem tamo na zidić kao gmaz. Sipa mi se benzin na crpkama,…
Ona je meni išla na nerve, dok se nismo počeli slagati, iako je ostalo malo nešto iza zareza. Nego, uhvatim sebe kako se smjehuljim kad ugledam fakturu s njenim potpisom, pa zgrabim one papire potpisivati i vraćati na mail, još obavještavati na viber da sam poslao, ko da šaljem ljubavna pisma.
Mjesec se migolji kroz napupale krošnje, Ptice pjevaju svoje pjesme. Prigušeno i glasno neko leg’o na sirenu i odvrnuo džigaru za marku. Ovdje niko nikom ne smeta, ni danju ni u latentnome mraku. Štiklam jednu, pa drugu i treću, jer su tri za sreću. Preselio sam se duhanski iz Vranje u Niš. Psić, tugo, ćuti…
Bio je to petak, veliki petak; Šesti januar. Imao sam dvadeset i sedam i na ruci “zlatan” sat, što ga dobih za dvadeset i osmi rođendan. Sjedila je za šankom, pa se pridružih uz pristojnu distancu. Naručih uobičajeno, a nije čaj, jer ko još očajava uz čaj? Priča je išla u slijepu ulicu i ništa…
Rekla si mi da je sve moguće, dok se vjerovatno mimoilazimo, Oktobarskom, među drvoredom visokih topola, onako kao slučajno; ti si na pauzi gledaš kroz polaroid, a ja radim, trčim za svojim; jutarnjim poslovima, radim kardio, kao što smo radili dobar dio, pola-pola, izvlačeći se na mladost-ludost. I nešto me sputava da se vratim, na…